'Персеполис', прича која одгаја бунтовнице

Дуго ме је посматрала са полица књижара и библиотека, годинама била на листи за читање, али је никада нисам узео у руке.

Некако се увек нешто испречило испред Персеполиса, графичког романа који је чест гост листа оних који су „променили перцепцију о стриповима“, али и најбољих књига 21. века.

А онда је 4. јуна, у 56. години, преминула Марђан Сатрапи, ауторка Персеполиса, касније и истоименог анимираног филма из 2007, номинованог за Оскара.

И одлучио сам да га прочитам.

Касно, знам.

Отишао сам до најближе књижаре, купио аутобиографску причу Сатрапи о детињству, одрастању и животу пре и после револуције у Ирану 1979. године, када је са власти збачена монархија, а земља добила префикс Исламска република.

Била је готова за два-три дана.

И одмах ми је било јасно због чега има и тај статус и милионске тираже.

„Верно је дочарала дечји осећај да си довољно одрастао да будеш сведок историје, али још премлад да би у њој могао активно да учествујеш“, каже Нима Нагиби, професорка енглеске књижевности на Торонто метрополитан Универзитету, ауторка научног рада Исток и Запад у Персеполису, за ББЦ на српском.

Јер то је и прича о бунтовној девојчици, Исламској револуцији, рату Ирака и Ирана, вери, репресији, слободи, пубертету, правима жена, образовању, књигама, имиграцији и генерално компликованом и слојевитом Блиском истоку.

Истовремено духовита, интимна, потресна и информативна.

„Сећам се да сам плакала када сам први пут гледала филм“, каже Тара Агдашлу, иранска редитељка и активисткиња за права жена, за ББЦ на српском.

„Касније сам дуго имала гомилу примерака графичког романа и поклањала их људима.

„Ако бих отишла на дејт са неким ко није из Ирана, а са ким сам желела да наставим да се виђам, рекла бих: 'Мораш да прочиташ ово ако желиш да наставимо да причамо'“, додаје уз осмех.

О марамама, служавки и бунту

„Ово сам ја када сам имала 10 година“, реченица је којом Сатрапи почиње стрип, изнад цртежа девојчице у црној марами.

Годину дана после Исламске револуције, ношење мараме у њеној школи је постало обавезно, али она и њене другарице то нису волеле.

„Нисмо знале разлог“, пише Сатрапи.

Ишла је у двојезичну француску школу у Техерану, главном граду Ирана, која је убрзо затворена, а девојчице раздвојене од дечака.

Полако упознајемо и њу и њену породицу и њену земљу, пре и после револуције.

„Од 1979. се о овој старој цивилизацији углавном говори у вези са фундаментализмом, фанатизмом и тероризмом, а као Иранка која је више од половине живота провела у Ирану, знам да је та слика далеко од истине“, пише Сатрапи у предговору.

„Зато ми је писање Персеполиса било толико важно.“

Одрастала је у имућној техеранској породици.

Као дете примећује да њен отац вози кадилака, да је жена која је често у њиховој кући заправо служавка, са чиме не зна како да се носи, а потом сазнаје да јој је прадеда био шах, то јест краљ, а деда премијер.

Била је окружена књигама и родитељима који учествују у свим дневнополичким дешавањима и редовно иду на све протесте.

Некада су водили и њу.

„Нисам баш знала шта да мислим о марами... Моја вера је била јака, али моји родитељи и ја били смо врло модерни и напредни“, пише Сатрапи у Персеполису, названом по древном главном граду Персијског царства, чије су рушевине и данас један од најважнијих археолошких споменика Ирана.

Оригинално објављен на француском, роман никада није добио званичну верзију на фарсију.

Али ова прича, наглашава Нагиби, ауторка више књига и радова о Иранкама и књижевности, превазилази „западну нарацију о индивидуализму и личној слободи“.

Док пролази кроз историју Ирана, описује живот и људе после Исламске револуције, Персеполис истовремено критикује Запад и империјализам.

„Док на Блиском истоку буде нафте, нећемо живети у миру“, каже отац малој Марђан.

Због рата и тешког живота под новим режимом, она у једном тренутку одлази управо на Запад, али се тамо не уклапа баш најбоље.

Тешко живи и депресивна је.

„У иранском друштву, као и у другим традиционалним културама, не прича се јавно о породичним проблемима, личним траумама, потешкоћама… Држи се све у себи и пред светом се правиш храбар“, каже Агдашлу.

„Самим тим што се отворила и испричала причу о њеном животу, Сатрапи је показала бунт.“

Иранке су, наглашава, увек биле аутономне и бунтовне жене.

Значи, Персеполис је књига која одгаја мале бунтовнице?

„Да, апсолутно“, одговара.

Иранска револуција

О Ирану и љубави

„Иран је као љубав твог живота“, описује Агдашлу.

„Али некада мораш или да раскинеш и напустиш га или да останеш и патиш.“

Она је отишла у Канаду, где се суочила са много „изненађења и шокова“.

„Како су тамо на Иран гледали људи који мисле да га познају и какав је био Иран у ком сам одрасла, две су потпуно другачије земље“, наводи.

„И док те свет стално подсећа на све опасности и бруталности Ирана, па и демонизује људе тамо, Сатрапи је Персеполисом рушила предрасуде.“

Због тога га често описују делом које „спаја западни и ирански свет“.

Демистификује иранско друштво, његов однос са револуцијом и показује „колико је слојевито искуство бити Иранац или Иранка“, сматра Агдашлу.

Истовремено показује да тамо живе неки обични људи, који воле или не воле неке обичне ствари и како „једна жена осећа, посматра и учи ствари о њеном идентитету“.

Због тога је Персеполис „и уметничко дело и социолошки приказ“, наглашава.

„У уводу енглеског превода, Сатрапи изричито наводи да јој је циљ био да хуманизује Иранце у очима западне публике“, објашњава Нагиби.

„Тврди да је један од мотива за писање књиге био управо жеља да се комплексна култура и народ који су у медијима, нарочито после терористичког напада 11. септембра у Њујорку, често били представљани као терористи и верски фанатици - прикажу другачије“

У то време се, како каже, појавио низ мемоара Иранки из дијаспоре, које су махом биле деца или тинејџерке током ревоуције 1979. године.

Али Персеполис је једини испричан у форми стрипа.

И то нацртан једноставним, а прилично упечатљивим цртежом.

И она је, како каже, са великим нестрпљењем чекала да стрип буде објављен.

„Дословно сам га прогутала за неколико сати", каже Нагиби.

„Попут младе Марђи, сећам се напетости на улицама и разочарања што сам била превише млада да на неки стваран начин учествујем у демонстрацијама.

„Нисам у потпуности разумела шта се дешава, али сам знала да присуствујем нечему историјски значајном."

О Персеполису данас

По одласку из Ирана, Сатрапи је живела у Француској, чије је држављанство добила.

Орден француске Легије части је 2025. одбила због „лицемерја вољене усвојене земље“ према њеној матичној држави.

Све време је подржавала протесте за слободу и права жена у Ирану, и због Персеполиса била на мети иранског режима.

„Називали су ме лажовом и шпијунком. Научила сам да се не плашим“, изјавила је.

„Није да не осец́ате страх, осец́ате га, али онда одлучите да ли вам је стало до њега или не. Нисам неустрашива, али у мојој земљи деца од 17 година су стрељана, док ја живим више од пола века“.

Две и по деценије касније, њен Персеполис је и даље контроверзна тема.

И у Ирану, али и у САД, где је било више покушаја да га избаце из школског програма због осетљивих и експлицитних тема, илустрација и језика.

„Персеполис као књига представља изазов десничарском дискурсу у САД, не само зато што хуманизује популацију коју америчка администрација често приказује као претњу, већ и зато што нуди сажету и приступачну лекцију из историје америчког империјалног уплитања у унутрашње послове Ирана“, каже Нагиби.

„Упознавање америчког читаоца са тим пружа историјско разумевање и контекст растућег антизападног расположења у Ирану 1970-их година“.

Сатрапи је преминула 4. јуна 2026. године.

На сахрану су многи људи донели њихове примерке Персеполиса.

„Увек је говорила шта мисли и заиста јој је било стало до Иранки и Иранаца уопште, без обзира на то што дуго није могла да се врати у земљу“, каже Агдашлу, које је због активизма такође на мети иранских власти.

А Персеполис се и даље чита.

Макар и са закашњењем, као неки.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk