Busije i 'Oluja': Fudbal na adresi izbegličke kolone

Pažljivo čuvam fotografije iz detinjstva.

S vremena na vreme volim da ih pogledam, uzmem u ruke i duboko udahnem sada već ustajali miris - vrati me u detinjstvo.

Damir Šarić, gotovo pedesetogodišnjak kog sam upoznala u naselju Busije kod Beograda, nema nijednu takvu fotografiju.

Spaljene su zajedno sa porodičnom kućom, tokom operacije 'Oluja', avgusta 1995. u selu Kakanj kod Kistanje, nadomak Knina u Hrvatskoj.

„Niko se nije spremao za odlazak.

„Da sam to znao, ne bi mi ostale fotografije i dokumenta. Ni diplomu završene škole nisam uzeo“, kaže Šarić, koji je 1995. godine postao punoletan.

U akciji hrvatskih oružanih snaga, kojom je zvanični Zagreb vratio kontrolu nad teritorijom samoproglašene Republike Srpske Krajine (RSK) više od 200.000 Srba napustilo je područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije u dugim kolonama traktora i automobila.

Ovim je završen četvorogodišnji rat na području Hrvatske, danas članice Evropske unije.

RSK, nepriznata državna formacija, stvorena je na teritoriji Banije, Like, Korduna i Severne Dalmacije sa Kninom kao glavnim gradom, pošto je 1991. Hrvatska proglasila nezavisnost od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Sa ovog područja koji nije priznao ni zvanični Beograd, tokom rata je raseljeno, oko 190.000 Hrvata, procene su Ujedinjenih nacija (UN).

Vojnom akcijom, Hrvatska je povratila kontrolu nad oblasti kojom je četiri godine upravljalo lokalno srpsko rukovodstvo uz podršku Beograda.

Većina srpskog stanovništva napustila je ovu teritoriju i našla utočište u Srbiji i Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta Bosne i Hercegovine.

Prema popisu iz 1991, u Hrvatskoj je živelo oko 500.000 Srba, a danas ih je oko 150.000.

Broj žrtava i izbeglih i dalje je predmet sporenja Srbije i Hrvatske.

Život je tada izgubilo 1.700 ljudi, 700 se vodi kao nestalo, podaci su Komesarijata za izbeglice Srbije.

Duga izbeglička kolona bila je i meta brojnih napada u kojima je ubijeno 76 ljudi.

Do kraja 1995. ubijeno je 438 ljudi koji su ostali u domovima, a organizovano i sistemski su spaljena cela područja i sela, daleko posle završetka operacije, nalazi su hrvatskog Helsinškog odbora za ljudska prava (HHO).

Jedan od najpoznatijih postupaka pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu vođen je protiv hrvatskih generala zbog 'Oluje' - Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka.

Čermak je 2011. oslobođen, a Gotovina i Markač su osuđeni na 24 i 18 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti.

Međutim, samo godinu dana kasnije oslobođeni su krivice u žalbenom postupku.

Damirova priča

Priča o 'Oluji' ne završava se ni više od tri decenije kasnije, jer je dugačka kolona izbeglica jednima razlog za slavlje, a drugima za tugu.

A i priča mojih sagovornika je negde između tuge i sreće.

U Busijama sam, mestu koje je izgradila upravo 'Oluja' i predstavlja najveće izbegličko naselje 'Krajišnika' prognanih iz Hrvatske.

Teško mi je i da pomislim da su tu nekada bile njive.

Meštani mi kažu da je sve stvoreno iz muke, rada i bola.

Mnogi tada nisu znali da će morati da napuste ognjišta, ali ih je 4. avgusta ujutru probudila pucnjava.

Na sve strane se tuklo, priseća se Damir.

„Ima ljudi kojima je ručak ostao na stolu kada su se dali u beg.

„Vozio sam mali kamion 'tamić' i u njega je stalo 17 žena i dece. Bilo je i tek rođenih beba, a ljudi su samo ulazili usput“, priča Šarić.

Iako rođen u Dalmaciji, danas svima kaže da je 'sa Busija'.

Gotovo u dahu izgovara da put do Srbije, pa i ubadanja kočića u zemlju na Busijama, nije bio ni malo lak.

„Mislili smo da će biti samo na nekoliko dana, a onda smo u mraku videli kako sela gore i 'padaju' jedno po jedno.

„Put kojim smo se izvlačili bio je sveže urađen, tek nasut“, kaže.

Osetim mu gorčinu u glasu kada izgovara da je 'sve bilo dogovoreno', jer je to bio jedini koridor kojim su mogli da se povuku iz tog dela Like i Dalmacije.

Teza da je 'Oluja' bila unapred dogovorena između srpskog i hrvatskog političkog rukovodstva decenijama opstaje, ali za nju nema čvrstih dokaza.

Majka, sestra i Damir su se u Banjaluci sastali sa bratom i ocem, a onda krenuli put Srbije.

„Niko nam usput po Bosni i Hercegovini ništa nije dao, možda čašu vode“, priča.

Na granici sa Srbijom čekali su ceo dan po avgustovskoj vrućini - nisu im dali da uđu.

Kada su prešli Pavlovića most na Drini, uniformisane snage u Srbiji su počele da ih odvajaju 50 po 50.

Jedne su slali put Kosova, a druge za Bor.

„Uspeo sam nekako da idem lokalnim drumovima i stignem do Sremčice (naselja u Beogradu), gde smo ušli u nedovršenu kuću nekog čoveka.

„Nije bilo ni vode, ni struje“, priča Šarić 31 godinu kasnije.

Bilo je i onih koji nisu smeli da se voze sa 'krajiškim' tablicama, jer bi ih odmah vratili nazad za Hrvatsku.

U toj kući proveli su četiri godine sve dok 1997. nisu kupili plac na Busijama.

„Više živim u Srbiji, nego što sam tamo živeo.

„Ne volim da pričam o ratu, braća od strica su ostala na 'onoj', hrvatskoj, strani i tokom rata su bili za njih.

„Ja nemam šta tu da kažem i ne pokrećem tu temu“, kaže Šarić, dok sedimo u lokalnoj kafani, čiji su temelji postavljeni među prvima u ovom izbegličkom naselju.

Kako su rođene Busije?

Prve kuće na Busijama izgrađene su 1997. godine.

U to vreme Opština Zemun, čiji je predsednik bio Vojislav Šešelj, prvi čovek Srpske radikalne stranke (SRS) osuđen za ratne zločine pred Haškim tribunalom, objavila je javni konkrus za ljude koji žele da kupe plac.

Mnoge je privukla cena, ali i zajednički život sa zemljacima, koji su sa sobom nosili istu muku – izbegličku.

„Sreća pa smo svi došli na Busije i niko nije na nas gledao kao da smo došljaci, jer smo bili u istom 'sosu'.

„Polako smo sami postavili temelje za crkvu i školu“, kaže Šarić.

Danas je to ozbiljno naselje, sa kućama, urednim fasadama i lepim okućnicama.

Sve kuće su velike i čini mi se da liče jedna na drugu, ali mi kažu da nekada nije ovako izgledalo.

„Svuda je bila zemlja, pa su deca išla u školu u čizmama po blatu do puta, a pre nego što uđu u autobus morali su da se preobuju i ostave kaljavu obuću u nekoj od kuća koja se gradi.

„Dešavalo se da neće da ih puste u gradski autobus sa takvom obućom“, priča Šarić.

Dragoslav Bradonić, vlasnik lokalne kafane, takođe izbeglica iz Hrvatske, kaže da je tada prodato više od 1.000 placeva.

„Ovde niko nije platio majstora, jedni drugima smo pomagali.

„Kako vidimo da ispred nečije kuće stane šleper tako idemo da istovaramo. Bilo je zajedništvo, jer danas treba meni, sutra nekom drugom“, kaže Bradonić za BBC na srpskom.

To ih je, kažu, spasilo da opstanu.

„Pevalo se na sve strane. Čim neko podigne ploču na kući, odmah se useljava. Nije se čekalo da se sve završi“, dodaje.

Sa setom izgovara da je bilo ljudi koji su im tada zavideli jer grade kuću.

Na muci im niko nije zavideo.

Na Busijama, kažu, imaju sve.

Osim fudbalskog terena.

Kako je fudbal proslavio Busije?

Ne razumem se mnogo u fudbal, ali izgleda da svi muškarci u mojoj okolini znaju za fudbalski klub u Busijama.

Dok sedimo u lokalnoj kafani mogu da vidim kako sijaju pehari, medalje, na zidu vise fotografije fudbalera.

FK Busije, koji se takmiči u međuopštinskoj ligi Beograd, nazivaju i 'Srpski Atletik Bilbao', jer u njemu igraju samo i isključivo Krajišnici.

Španski klub Atletik Bilbao poznat je po glavnom pravilu da igraju jedino Baskijci.

„Možda smo imali dva igrača koji nisu iz Krajine od kad je klub osnovan 29. novembra 2003. godine.

„Da sad odete u bilo koji fudbalski klub, niko neće da kaže neku lošu reč za naše fudbalere“, priča Šarić entuzijastično.

O ratu, izbeglištvu i patnji najmanje žele da pričaju, ali o fudbalu bi, čini se, ceo dan.

„Fudbal igramo više od 20 godina, ali nijednu utakmicu nismo odigrali u našim Busijama. Nemamo gde.

„Zahvaljujući fudbalu, ljudi su čuli za Busije, pre toga niko nije znao za nas. Ni gde se nalazimo, ni ništa.

„Sete nas se samo u avgustu i to je to. E to su Busije, nažalost“, kaže Šarić.

Objašnjava mi da su mnogo njihovog novca uložili u klub.

„Kada smo osnovali klub, imali smo neku travnatu parcelu i zaboli smo drvene kočiće, ali su ubrzo došli vlasnici i rekli da je to privatni plac.

„Imam igrače koji su tu od osnivanja, ali nemamo treninge jer nemamo gde, a i finansijski je neizdrživo“, dodaje Šarić, bez koga, kako mi kažu, ovaj klub ne bi ni postojao.

Sve turnire plaćaju sami, nekad odlaze i u Dalmaciju, pa se takmiče protiv momaka iz srpskih sela.

Dođu ponekad i Hrvati, koji igraju za te klubove, ali ih nema mnogo.

Do sada nisu ugostili tim iz Hrvatske.

Nisu ih ni zvali.

„Postoji neki plan da se napravi sportski teren, a kada će biti urađen i da li će, ne znamo.

„Ušli smo u viši rang bez para, bez ičega. Ali kad hoćemo, možemo sve da uradimo“, s ponosom naglašava Šarić.

Dok to priča, Bradonić se ubacuje i kaže da nikada nisu imali novca u fudbalu i nisu imali oko čega da se posvađaju.

Zato su i opstali, dodaje.

Jovanova priča

Pre Busija, zaselak Medić, nadomak Knina, bio je dom Jovana Vučenovića.

Sve do 4. avgusta 1995. godine.

Pre raspada SFRJ mislio je da u Jugoslaviji rat nikada neće doći.

Bio je naivan, kaže.

„Srbi su živeli u oblacima, a Hrvati su bili prizemni.

„Oni su uvek bili Hrvati, a mi Jugosloveni“, kaže Vučenović i naglašava da nije posle rata uzeo hrvatski pasoš.

Pre rata sa Hrvatima su u Kninu dobro živeli, nisu imali nekih problema.

Čak i tog 4. avgusta kada se zaputio u nepoznato u izbegličkoj koloni, mislio je da će se vratiti za koji dan.

Tako su im rekli, dodaje.

Kao i mnogi, i on je pošao gotovo praznih ruku na put.

„Nema tu pakovanja, bio sam ubeđen da ću se vratiti, jer nisam nikome ništa loše učinio.

„Otac i majka su pošli ranije, a supruga i ja predveče“, kaže.

Sin, koji je u to vreme bio student mašinstva, vratio se u Knin na dvonedeljnu vojničku obuku, ali su ga odmah poslali na Baniju, prvu borbenu liniju.

Kada je napustio Knin, nije znao da li mu je sin živ.

„Pola puta sam vozio komšijski traktor, a onda su došli po mene iz Srbije i povezli me.

„Vozio sam na traktoru i u prikolici 27 ljudi, koji su sedeli na blatobranu, na prikolici, na priključku za prikolicu, gde god su mogli da stanu“, kaže Vučenović.

Ne voli više toga ni da se seti, tako mi deluje.

Pomoći usput nije bilo mnogo.

„Usput smo videli srpske tenkove kako stoje jedan naspram drugog i spremni da beže.

„Idem traktorom i zaobilazim ih, pa čujem priču da su se srpski generali ubili i da je opšte rasulo. Onda u Bosanskom Petrovcu vidim sve te za koje su rekli da su mrtvi“, kaže Vučenović.

I on veruje da je sve bilo dogovoreno, sudeći prema svežem drumu koji je bio obezbeđen za bežanje svega nekoliko dana pre, kako kažu.

Priča da nije u delu kolone koja ja gađana, ali je čuo detonacije i video izrešetane automobile.

Veruje da su nastradale ostavljali malo dalje od puta ili ih zakopavali.

I njega je put doveo do Busija, mesta gde je kupio plac i sagradio kuću.

Hteo je da ode u inostranstvo zbog dece, ali kaže da je imao tu sreću, ili nesreću, pa nije uspeo.

Porodica Damira Šarića ima i hrvatska dokumenta i sada mu to olakšava putovanje.

Njegova porodična kuća u Dalmaciji je bila potpuno srušena.

Hrvatska je obnovila osnovno, a oni su je tokom vremena sredili i sada njegovi roditelji tamo budu pola godine.

„Nisam imao nikada problem tamo. Roditelji imaju masline i bademe, pa odemo kada treba da pomognemo.

„Sa decom idemo svako leto jer smo blizu mora i ne razmišljam o drugim destinacijama“, kaže Šarić.

Nikada im nije pričao o ratu, da mu je Hrvatska vojska srušila kuću i ne pušta im ratno-huškačke pesme.

Ipak, ne zna da li će se nekada tamo vratiti da živi.

BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk