О 'рођеном победнику', грчевима и пробушеном костобрану: Рани мостарски радови Луке Модрића

Десетине хиљада навијача и стотине милиона гледалаца пред телевизијским екранима гледали су 40-годишњег Луку Модрића са сузама у очима после елиминације Хрватске од Португала у шеснаестини финала Светског фудбалског првенства.

После 20 година и 202 наступа, Лука Модрић одиграо је, врло вероватно, последњи плес у дресу националног тима, који је предводио до другог и трећег места на светским првенствима.

„Није време да сад причам да ли ћу и даље играти. Брзо ћете сазнати", рекао је 40-годишњи Модрић новинарима после утакмице са Португалом.

Док се о Модрићевој будућности спекулише и помиње одлазак у фудбалску пензију, наставак каријере у италијанском Милану или повратак у мадридски Реал на неку од функцију у управи клуба, враћамо вас тамо где је све почело, давне 2003.

Тада је све било мање - бљештавих рефлектора готово да није било, публика на Стадиону под Бијелим бријегом у Мостару била је малобројнија, а мало ко ван Босне и Херцеговине је гледао преносе тамошњег првенства.

Омалени, мршави, 18-годишњи Лука Модрић заиграо је у црвено-белом дресу Зрињског, у који га је загребачки Динамо послао на једногодишњу позајмицу и први пут се суочио са сениорским фудбалом.

Изглед је варао.

Модрић је изгледао као дете, али је већ на првим утакмицама очарао и саиграче и навијаче, присећа се за ББЦ на српском Ивица Џидић, рођени Мостарац, који је заједно са Модрићем те сезоне стигао на позајмицу из Динама.

Поред фудбалске технике, којом ће Модрић и две деценије касније очаравати навијаче од Аустралије до Сједињених Држава, истицао се „карактером и главом", каже Џидић.

„Када видите неког тако маленог, ко физички уопште не припада ту, али се тако бори и игра - онда су симпатије још веће", додаје Џидић, који је у омладинском погону Динама и у Мостару провео са Луком више од три године.

Модрић је у Зрињском одиграо 22 утакмице и постигао осам голова, а навијачи су га прогласили најбољим фудбалером клуба те године, иако је био далеко најмлађи.

Годину дана старији били су Џидић и Давор Ландека, такође пристигао из Динама и био Модрићев цимер током мостарских дана.

И тада, као тек пунолетни момак, био је „рођени победник“, прича Ландека за ББЦ на српском.

„Мрзи да изгуби, луди. И на тренингу, а да не говорим на утакмицама“, описује.

„Али, с обзиром на његове квалитете, није често губио", додаје са смехом.

Касније је неколико месеци провео у Интеру из Запрешића, затим је постао првотимац Динама, а преко лондонског Тотенхема се домогао мадридског Реала, у којем је провео 13 година и шест пута био првак Европе.

Модрић је више пута говорио да такву каријеру није могао да замисли ни у „најлуђим сновима", чак ни када је као већ признат играч из Тотенхема прелази у Реал.

Мостар и 'дете' у свету одраслих

Одрастајући у Задру, граду у Далмацији, Лука је, као и већина талентованих момака, гледао ка сплитском Хајдуку, највећем далматинском клубу.

Као дечак је провео две недеље у Хајдуку, за који је заиграо и на једном турниру, али није прошао, испричао је више од три деценије касније у подкасту „Неуспех првака", који води бивши хрватски селектор Славен Билић.

„Људи у Хајдуку су тада одлучили да је прерано за мене, да то још није то“, објаснио је Модрић.

Са 14 година отишао је у загребачки Динамо, где је провео кадетске и јуниорске дане, а тамо је упознао Џидића и Ландеку.

Када су Џидић и Ландека као старији завршили јуниорски стаж, било је договорено да оду на појазмицу у мостарски Зрињски, док је Модрићу остала још једна сезона у омладинском погону.

Џидићев отац тада је био у управи Зрињског, па је на његово и Ивичино инсистирање и Лука пошао за Мостар, прича млађи Џидић.

„Њега до тада нико никада није гледао из Зрињског, нити је ко знао како игра, осим мог оца, јер је долазио да гледа мене.

„Када смо препоручили да и он дође у Зрињски, у Динаму су рекли да то нема смисла, јер је најнижи и најслабији, а та лига (БиХ) је била јако тешка и груба.

„Али, отац ми је веровао и Лука је дошао са нама", прича Ивица Џидић.

Лука никада раније није био у Мостару, али је пристао да дође „на поверење", додаје.

Зрињски тада није био оно што је данас - шестоструки првак Босне и Херцеговине и клуб који се готово сваке године бори за титулу.

Ивица се присећа да је на првом тренингу било чак 42 играча, превише за један професионални такмичарски тим, па су се играчи пресвлачили у три одвојене свлачионице.

„Ми млађи смо се пресвлачили у трећој свлачионици, а кад су остали видели Луку, рекли су 'шта сте нам ово дете довели' - због његове грађе.

„Он је тада стварно био дете, најмлађи", додаје.

Током фудбалских почетака Модрићеве физичке карактеристике биле су велика мана у очима многих.

„Свако ко га види било му је одмах јасно да је велики таленат, али су због ситније грађе људи били некако сумњичави у његове фудбалске могућности, издржљивост, снагу“, присећа се Ландека.

Скретање код Сарајева

Сумње су нестале већ после прве припремне утакмице коју су одиграли против Сарајева.

„Сви су се изненадили и одушевили његовим знањем и тиме што је био тако мали, а тако је добро играо и размишљао.

„Већ ту су кренуле симпатије свих према Луки", каже Џидић, тадашњи саиграч, а данашњи пријатељ најбољег хрватског фудбалера у историји.

Тада, као и данас, Модрића су на терену од других одвајале „техника, пријем, размишљане".

„Увек је био један корак испред свих нас на терену, упадало је у очи и разликовао се од нас", додаје Џидић.

Иако најситнији, Модрић се убрзо усталио у првом тиму и до краја сезоне одиграо је 22 утакмице и постигао осам погодака те сезоне.

Још један меч против Сарајева, овог пута лигашки, остао је у сећању и Ландеки и Џидићу.

Ако би морали да изаберу једну утакмицу те сезоне на којој се видело да Модрића чека велика каријера - онда је та.

Лука је тог 4. априла 2004. донео победу Зрињском у Мостару (2:1), а она је на крају сезоне била врло важна.

„Сарајево је тада било бар 50 одсто јаче од нас, а ми смо морали да победимо како бисмо опстали у лиги.

„На 1:1 је узео лопту, прошао и дао гол, а био је најмлађи у екипи, јуниор", прича Џидић.

Али, није све било до талента.

Лука је „живео фудбал“, каже Давор Ландека, његов цимер из мостарских дана.

„Оно пре, кад су тек почели мобилни телефони, кад би га укључио биле су оне поздравне поруке.

„Једном ми је рекао 'дај, молим те, упали мој телефон', не знам шта је тад радио, али писало је на екрану: 'Фудбал је мој живот 100 одсто'.

„Тада о томе нисам размишљао, али то је један од показатеља колико је он одувек живео за фудбал“, присећа се Ландека са дугогодишњом играчком каријером у БиХ, Швајцарској и Хрватској.

Победнички менталитет био је јачи од крхке физичке грађе, која је умела да Модрића ограничи током сезоне 2003/2004.

Често би га тренер изменио пре краја утакмице, јер није био довољно спреман да изгура цео меч, упркос жељи.

Тих грчева се са осмехом сећају и Ландека и Џидић.

„На много утакмица смо га износили са терена због грчева", каже Ивица.

Али, грчеви су били показатељ да се „никада није штедео", додаје Ландека.

„Када вас грчеви хватају то значи да сте дали више, максимум који сте могли“, каже.

Како је 'страдао' Роналдо, а Мостарци заволели Модрића

Грчеви су обележили и Модрићев деби на Стадиону под Бијелим бријегом у Мостару против Челика из Зенице, али га легендарни Хрват више памти по првим аплаузима навијача Зрињског.

„Око 50. минута су почели да ме хватају грчеви и морао сам да изађем, али публика ме испратила овацијама.

„Тада је зачет мој сјајан однос са навијачима Зрињског који ће ме пратити до краја боравка у Мостару", написао је Модрић у аутобиографији Моја игра.

„Са Мостаром сам кликнуо од првог дана. Одмах сам осетио задовољство", додао је.

На крају сезоне, навијачи Зрињског су му доделили награду „Филип Шуњић - Пипа" намењену најбољем играчу клуба по њиховом мишљењу.

Било му је то „најдраже признање" током боравка у Мостару и први индивидуални трофеј у сениорској каријери, посведочио је деценијама касније Модрић.

Али, пут до њега и опстанка клуба у Премијер лиги БиХ није био лак.

Није то било првенство у којем је много младих играча добијало шансу, а они који јесу, морали су да буду спремни да трпе ударце.

Модрић је у аутобиографији описао како је „добио поприличне батине по ногама“, посебно на врућим гостовањима Леотару у Требињу, који је те сезоне освојио титулу, као и Борцу из Бањалуке и Челику из Зенице.

„У Требињу су страдали моји најдражи штитници са ликом Роналда, које ми је поклонио отац Стипе.

„Неки фрајер ми је ишао на ногу металним крампонима копачки и пробио рупу у пластичном костобрану'', присећао се Модрић.

Челичења у тој лиги сећа се и Џидић, који је из млађих категорија загребачког Динама заједно са Луком окусио сениорски, мушки фудбал.

„Ко је освојио три бода на страни у тој лиги, тај је био првак.

„Кад идеш у госте, не играш против 11 играча, него против свега другог, посебно тада", описује он.

Недавно је посетио Луку у Милану, где је одиграо последњу професионалну сезону, и уверио се да Модрић и после свих изазова и трофеја у каријери, не заборавља оне које је прошао у Босни и Херцеговини.

„Питао сам га да упореди шпанску и италијанску лигу, а он ми каже: 'Иво, веруј ми, само још у Италији постоји то да играч трчи за тобом непрестано целу утакмицу, као што је некад било у БиХ.

„'Тако ми је било у БиХ - не можеш да се окренеш'", препричава Модрићеве речи.

Човек који 'не прескаче степенике'

Када нису гостовали, Лука и Давор Ландека су живели у стану близу Стадиона под Бијелим брегом, али је до њега свакодневно „морао да пређе 300 или 400 степеника", што му није било тешко, описао је Модрић у аутобиографији.

Ишли су му ти степеници и током успона у свету фудбала.

„Никада у каријери нисам прескакао степенице, све је ишло постепено, али узлазном путањом.

„Свака степеница и сваки клуб за мене имају једнаку важност и тежину“, рекао је Модрић годинама касније.

Наглашава значај који је та сезона у Зрињском имала за даљи развој његове каријере у Динаму, лондонском Тотенхему, мадридском Реалу, Милану и репрезентацији Хрватске.

„Отишао сам у мени непознату босанскохерцеговачку лигу, али после се показало да је то био добар избор за младог играча, јер сам се припремио за велике изазове“, сматра Модрић.

Имао је жељу да још једну сезону остане у Зрињском, али су у Загребу „имали друге планове", описао је Лука.

Његов саиграч из детињства и данашњи пријатељ Давор Ландека сматра да је оно што је Модрић урадио у каријери „невероватно, посебно због тога кроз шта је све пролазио и са чиме се сусретао“.

Ивица Џидић наглашава да је од малих ногу знао да ће Лука „постати врхунски играч".

„Нико не може тачно да предвиди шта неко може да достигне, али његов таленат и знање никад нису били упитни - где год је дошао, био је најбољи или међу најбољима", објашњава Џидић.

За Модрића каже да је исти као и те 2003. или неколико година раније, када су се упознали у Загребу.

„Једноставан и нормалан. Разговарамо исто као што смо разговарали и пре 23 године", јасан је Џидић.

Величину каријере капитена Хрватске и чињеницу да је освојио Златну лопту, као први фудбалер из бивших југословенских република, описује као „нешто незамисливо".

„Срећан сам што сам живео у Лукино време, што сам играо у тиму са човеком који је освојио Златну лопту и делио ту његову срећу, која је и моја срећа.

„Много ће времена проћи док то не уради још један Балканац", закључује Џидић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk